Text bez imena.
Ovaj text je nastao pre nekoliko meseci, dugo sam razmisljala da ga sa papira pretocim ovde i nadam se da sam donela pravu odluku. Posvecujem ga svim ostavljenim devojkama...
''Ne mogu vise ovako, dosta je!'' Bile su njene poslednje reci pre nego sto je zalupila vrata za sobom. Bol, patnja i godine koje su prosle, nestale su u tih par sekundi. ''Ako, treba tako, vise sam bila sama nego sa njim", pomislila je. ''Nikada nije hteo da odemo u setnju, na pice...nista proslave, nova godina, izleti...
''Sta sam ja sve propustila'' izustila je kroz dubok uzdah.
Tolike godine samoce, predjeni kilometri...za sta???
Da bi ti rekao da si dosadna, da ga davis, da si mu kao drugarica! DRUGARICA???
Glupa navika, ne pusta me da krenem dalje...jos uvek tapkam u istom mestu. Tesko je zamisliti nekog drugog pored sebe, ali moram da krenem dalje.Toliko muskaraca ima, nacice se neki koji ce me voleti, postovati, davati neizmernu ljubav koju do sada nisam imala.
Tu je on negde samo nam se kazaljke nisu poklopile..pogresno vreme ili pogresan sat....KO ce ga znati.
Plutacu kao ladja na uzburkanom moru, trazicu sigurnu luku. To zasluzujem!
dosta je vise bilo laznih osecanja, praznih prica i uzaludnih nadanja...
Nisam primetila koliko je vremena proslo od kada sam zalupila vrata i krenula u nepoznatom pravcu. Stigla sam svuda i nigde, polako se spustala noc nad Beogradom. Osvrcem se oko sebe, vidim samo nekoliko parova na klupici koji gledaju u daljinu...kao da i oni traze neke odgovore....
''kasno je'' posmislila sam. Moram krenuti dalje. Hodam lagano, ne zastajkujem, misli su mi gresne...zasto sam sve to trpela, zasto?
Mozda sam ga volela, mozda je to samo bila navika. Zar je sada to bitno? Oprastam mu sve, jer samo tako mogu krenuti dalje.
Svaki kraj je novi pocetak, zar ne? :)
Svaki kraj je novi pocetak, zar ne? :)
Volim VAS.
0 comments :
Post a Comment