Razočaranje...
Dođu tako neki dani i meseci kada shvatiš da su neke stvari bile uzalud, da si trošio ono najvrednije - vreme. Da, uzalud. Možda ne baš uzalud na način da nemaš nista od toga, opipljivu vrednost, cilj, satisfakciju, ali da se osećaš prazno, potišteno, tužno. Bez snage, bilo kakve inicijative za dalje. Jedno veliko ništa. Nije mi žao što je tako, žao mi je "sebe" jer previše sebe dajem . Nikad ne tražiš da te neko potapše po ramenu i kao dobro tebra biće dobro. NE. Sam shvatiš da si ti taj koji tapše. Niko sebi nije bolji prijatelj od samog sebe. Malo uvrnuto, zar ne? Ja volim sebe. Vidite tu dve osobe. "ja" i "sebe". Poradite na tome.
Osećanje teskobe i praznine je jedan od najtežih osećaja pored straha koji je kako kažu urođen. Osećaj nervoze, eksplozije, ostati ili opstati, pitanje je sad. Plivati, a daviti se. Plakati u sebi, vrištati. Ali čemu sve to. Vratiću se na početak, neko je jednom rekao, najvrednije što nekome možete pokloniti je vaše vreme. jer kad mu date svoje vreme dali ste mu deo svoga života koji nikada nećete moći dobiti natrag.
Mislite o tome.
Osećanje teskobe i praznine je jedan od najtežih osećaja pored straha koji je kako kažu urođen. Osećaj nervoze, eksplozije, ostati ili opstati, pitanje je sad. Plivati, a daviti se. Plakati u sebi, vrištati. Ali čemu sve to. Vratiću se na početak, neko je jednom rekao, najvrednije što nekome možete pokloniti je vaše vreme. jer kad mu date svoje vreme dali ste mu deo svoga života koji nikada nećete moći dobiti natrag.
Mislite o tome.
0 comments :
Post a Comment