I oboje smo
znali da ne smemo da budemo tu, na mestu koje je godinama bilo naše,
sami, pogotovo u to daleko doba noći. I ja. I on. Al’ ipak, slučajan susret
doveo nas je baš na to mesto, koje smo godinama toliko voleli. I
ponovo, osmesi su nam igrali u očima, a pogledi razgovarali jezikom koji
nismo umeli da razumemo. I dok smo tako nespretno sedeli, u nama su
vrištali svi stari osmesi, uzdasi, dodiri, poljupci, sećanja… Sve ono
što nas je nekada razdvojilo u tom trenutku bilo je prošlost,
zaboravljeno, i sama noć je gorela u nama. I grad je sijao poznatim
svetlima, samo za nas dvoje. Nikoga nije bilo sem tih svetala, koja su
čuvala našu tajnu i stepenica na kojima smo sedeli, sa kojih se video
ceo grad. I smejali smo se, smejali smo se celu noć, a više ni sami
nismo znali zašto. Kao mala deca kada se prvi put zaljube. I znali smo
da, ako pomislimo na ono što je bilo ili na ono što biti neće, da ćemo
uništiti taj trenutak blistave, beskrajne sreće, jedino što nam je posle
svega preostalo.
Možda se kroz naš smeh provukao i razgovor, ali samo o onome što nam u
tom trenutku nije bilo važno, a što čini život i svet u kome živimo.
Priča o vremenu, o obavezama, o nekim poznanicima, o muzici, filmovima, o
dešavanjima, o svemu što čini obične, svakodnevne razgovore, a čemu
mesto nije bilo u ovom našem. I možda bi neko taj suludi razgovor
začinjen smehom nazvao suvišnim ili veštačkim. Možda je te večeri trebao
da bude tu samo taj tihi osmeh što nam je igrao u očima. Ali mi nismo
znali. Drugačije nismo umeli. Dečju ljubav koju je zgazio svet odraslih
čuvali smo u tom osmehu.
Kazaljke na satu sve brže su se odmicale i sve nervoznija slova su se
klizala po našim usnama. Zbunjeni pogledi krili su misao o poljupcu,
koji nije smeo da se dozvoli. Jer poljupci nisu kao smeh, smeh možemo
da zavaramo, ali poljubac, makar i samo jedan, ume da otkrije sve. I da
vrati sve suze, svu bol, tugu, svađe i rastanak. Da kaže sve što jedno
slomljeno srce samo za sebe čuva. I zbog toga ostajao je samo smeh i tek
po neki nesvesni dodir ruke koja ne ume svoje ushićenje tako dobro da
sakrije.
U osmehu su treperela sva sećanja na ono što je bilo, a što je zauvek izgubljeno
Noć je postajala sve tamnija, a osmeh sve tanji. Oči su postale
vodene, nevesele i usledio je tužan, dug, snažan zagrljaj, kakav dajemo
ljudima koji odlaze na drugi kraj sveta, koje znamo da nećemo dugo
videti, ili možda nikada više. Naslonivši glavu na njegovo rame
pogledala sam u onaj grad koji nas je čuvao, kao da se i od njega opraštam.
I pojavila se u meni nada da možda ovaj put ne bi bilo isto kao svaki
prethodni. Možda ne bi bilo suza, svađa, neprekidnih rastanaka.
Ispuštena iz njegovih ruku, shvatila sam da nam je noć dala sve što smo
voleli, ali bi nam jutro donelo sve što je stvarno. Što ne bismo mogli
da podnesemo.
“Zvaću te da se vidimo”, rekao je nesigurno, iako sam znala da neće.
Rastanak uz blagi osmeh, poljubac u obraz i
preglasni koraci dok se udaljavamo jasno su nam rekli da se nećemo više
sretati. Možda nismo umeli. Možda nismo znali.
A možda smo se samo voleli.
