P.s I love u
Kada sam otišla, mislila sam da mi nećeš faliti. Ali eto priznajem, fališ, jako. Svu bol nosim u sebi, kao kaput po suncu steže, smejem se ali nisam srećna. Nisam odavno. Ako je odavno dovoljna reč za večnost. Evo prošla je skoro godina kako me svaka pomisao na tebe boli, u grudima steže, razbile su se karike koje vežu ono sto smo nekada imali. Nekada, ne sada i ovde. Ovde sam samo ja, bez tebe. Ti si negde daleko, srećan i ponosan. Svoju bol nosiš sa svakim danom kao i ja. Inat je čudo, toliko, da je razorilo imperije. Kao i ovu našu. Zašto smo toliko glupi oboje? Zašto smo tvorci nekog ružnog sna sa nama u glavnim ulogama? Svaki dan se preslišavam šta bi bilo kada bi nastavili započeto, dokle bi stigli? Da li bi bilo sve isto ili bi bilo nezaboravno i zauvek? Jedno je sigurno- nikada nećemo znati ako ne pokušamo ponovo....
P.s I love u.
0 comments :
Post a Comment